Goteborg je ovih dana krenuo s božićnim ukrašavanjem ulica i zgrada. Sve u svemu, sve je isto. Ali ništa nije isto. Kao i svagdje, uostalom. Dolaze reklame za svašta božićnog polako, nemam volje nekako. Jednostavno ne znam kakvih ćemo osjećaja biti svi u te dane. Malo je reći drugačijih, malo je reći tužnijih. Bolje reći umornijih. Ustrašenijih.
Dvoje mojih prijatelja bračni par ovih dana preboljelo je COVID-19. Kažu kako nikad nisu bili tako umorni u životu. I depresivni. I dok se ja trudim objasniti im da trebaju biti najsretniji ljudi na svijetu jer su dobro i jer su najpoželjnije društvo svima za blagdane, za uzvrat dobijem nekoliko fotki kako su pred kraj bolesti ipak malo okitili si stan. Malom umjetnom stolnom jelkicom i pokojim božićnim stolnjakom. A u vrijeme izolacije, stigla im je i kutija božićnih keksa od nekog tko im je skoknuo u dućan. I to su mi fotkali. Da, definitivno je to ono što su prošli. Okitili su stan jer im je bolje, jer žele blagdansko raspoloženje, jer će im pomoći da se vrate u život bar malo, da se nagrade za sve što su prošli, a to znaju samo oni. Keksi od prijatelja – nešto je što je postalo važno, važno za fotkati. I važno je upravo to. Netko je mislio, netko je pomagao. Netko je poklonio božićne kekse i rekao – računam na vas i Božić koji dolazi i vama.
Što više mogu oni poželjeti za Božić? Pomislila sam. Šteta što ih je bolest malo i psihički shrvala. Ali razumljivo je.
A meni ostaju te slike za sjećanje. Sjećanje na Božić koji to još datumski nije, a koji je ima upotpunosti svoju istinsku svrhu. Da poduči i podsjeti. Sve. Bolesne i zdrave. Život piše najljepše priče kad je najteže. One, na koje smo očito zaboravili. Koje su jednostavne i normalne, a postale su nam strane.